Kako vlada i civilno društvo mogu udružiti snage protiv dečijeg rada
„Ponekad sam imao nešto da jedem, a ponekad nisam. To je bio razlog zašto sam radio na ulici.”
Boško
Prolog
Procenjuje se da je 10% dece uzrasta od 5 do 17 godina uključeno u dečiji rad u Srbiji. Deca van gradova, posebno iz najsiromašnijih područja, imaju veće šanse da budu zarobljena u začaranom krugu finansijske nestabilnosti. Osećaju potrebu da rade više i duže kako bi spojili kraj s krajem. Deca iz romske zajednice, manjinske etničke grupe u Srbiji, posebno su u riziku od dečijeg rada. Često se vide kako rade na ulici u urbanim sredinama, rizikujući svoj život, zdravlje i pravilan rast i razvoj. Prema Strategiji za socijalno uključivanje Roma u Srbiji, deca koja žive u siromaštvu češće napuštaju školu. Shodno tome, veća je verovatnoća da će kasnije u životu biti nezaposleni. Ovo je priča o održivoj promeni koja je još uvek u toku. Vlada i akteri iz civilnog društva, uključujući socijalne partnere i nevladine organizacije, udružuju se kako bi zauvek okončali rad dece u Srbiji. Evo kako to rade, korak po korak.
UPOZNAJTE BOŠKA
„Naša kuća izgleda, na neki način, možda, siromašna“, rekao je. „Ali, na neki način, i normalno.“
Boško je brz sa osmehom. Deluje istovremeno siguran u sebe i samosvestan. Jedno od srednje dece u višečlanoj porodici, Boško, koji pripada romskoj zajednici, živi u Beogradu sa bratom, dve od četiri sestre i roditeljima. Porodična kuća ima dve sobe: jednu veliku i jednu malu. Mala je kupatilo. (Nema televizije.) Ostatak njegove porodice živi u kućama vrlo blizu; tetka njegovog oca, njegov deda. Ispred je dvorište pristojne veličine, gde se često igrao sa svojom braćom i sestrama i drugom decom iz komšiluka. Mali park u blizini bio je još jedan čest favorit. Grad u kome je živeo ceo život, kaže, odnedavno je lepše mesto. Ali on ne može da kaže tačno zašto se tako oseća.
Bošku je bila potrebna hrana. Zato je prodavao papirne maramice, one koje dolaze u malim džepnim paketima, automobilima zaustavljenim na semaforima. Počevši od svoje 6 godina – uzrasta kada je većina njegovih vršnjaka učila množenje i deljenje, postajala atletski koordinisanija i razvijala svoj identitet – on je radio od izlaska do zalaska sunca, od 8 do 22 sata. Ali to nije uvek bilo dovoljno.
„Osećao sam se veoma neugodno jer su me drugovi iz razreda viđali tamo. I moji učitelji.”
Imao je 9 godina kada je prvi put ušao u Svratište. Terenski radnici iz Svratišta počeli su da dolaze na ulicu u kojoj je radio, pokušavajući da izgrade poverenje i motivišu njega i ostale da dođu u Svratište. Boško je prvo odbio, jer je bio uplašen i nije znao šta da očekuje. Ali, nakon što se uključio lokalni centar za socijalni rad, prihvatio je pomoć.
„Posle tri dana odlučio sam da odem tamo. I bio sam načisto sam sa sobom: ako mi se sviđa, ostaću, ako ne, jednostavno više neću ići. Pa, prvi dan je bio sjajan. Družio sam se sa drugom decom, gledao crtane filmove, razgovarao sa tutorima i volonterima. Stvarno mi se dopalo. Počeo sam da idem u Svratište skoro svaki dan.” – Boško.
Nekoliko stvari se promenilo: Imao je pristup tušu. Mogao je tražiti pomoć u vezi sa bilo čim, čak I oko ličnih stvari, od ljudi kojima je mogao verovati. Dobio je podršku da se vrati u školu. Našao je prijatelje, vaspitače za učenje i, sve u svemu, bezbedno mesto da sanja o boljoj budućnosti.
KOLAŽ NOSIOCA PROMENA
U najvećem gradu u Srbiji neka deca i dalje rade. Oni rade stvari kao što su pevanje u javnom prevozu, preturanje po kantama za smeće u potrazi za stvarima koje bi prodalI, i nudeći ih vozačima automobila koji su zastali na semaforima. Izvan grada, dečiji rad je uobičajen u sektoru poljoprivrede. Prema Brzoj proceni MOR-a o dečijem radu u poljoprivredi iz 2018. godine, skoro jedna trećina ispitane dece je bila uključena u dečiji rad u poljoprivredi tokom špica sezone za takav rad. I ulično prosjačenje i određene vrste poljoprivrednih radova opasni su po fizičko zdravlje i dobrobit dece. Predstavnici ministarstava, socijalni partneri i članovi radne grupe koju je osnovalo Ministarstvo rada trenutno revidiraju Uredbu o opasnom dečijem radu kako bi u nju uključili rad na ulici i prosjačenje. Tako će država biti u boljoj poziciji da pomogne deci u situacijama poput Boškove.
Da li ste znali?
- 95% dece u Srbiji završava srednju školu, ali samo 61% dece koja žive u romskim naseljima završava.
- Deca van gradova, posebno iz najsiromašnijih oblasti, imaju veće šanse da budu zarobljena u dečijem radu.
Siromaštvo je jedna od najvećih prepreka u Srbiji za okončanje dečijeg rada. Zainteresovane strane se fokusiraju na dva ključna načina da ga prevaziđu: povećanje pristupa obrazovanju i sprečavanje napuštanja škole.
„Pomažemo im da završe osnovnu školu, dobiju stručnu obuku i nađu posao – jedini način da okončaju krug siromaštva.”
Marko
KAKO NVO POMAŽE
Entuzijazam Marka Tošića je veoma primetna, čak i kroz onlajn video razgovor. Ima stav koji možda ne očekujete od nekoga ko radi sa omladinom u nepovoljnom položaju: bistar je, optimističan, pričljiv. Marko je izvršni direktor Centra za integraciju mladih, nevladine organizacije koja radi sa decom u riziku i njihovim porodicama u Beogradu. Njena misija je stvaranje inkluzivnijeg društva unapređenjem mehanizama koji povećavaju socijalnu jednakost i zaštitu za svu decu.
Između 70 i 100 dece i tinejdžera svakodnevno posećuje Svratišta Centra za integraciju mladih, I ova organizacija nudi sve – od predškolskog obrazovanja do usluga zapošljavanja. Marko je upoznao Boška pre skoro 10 godina, kada je još na ulici prodavao papirne maramice. Centar za integraciju mladih takođe poziva partnere u zajednici da zajednički organizuju aktivnosti za decu u riziku. Komtrade, lokalni poslodavac, ponudio je kompjuterske radionice i kasnije obezbedio stipendiju koja je omogućila Bošku da se upiše na fakultet informacionih tehnologija.
UKLJUČIVANJE DRŽAVE PRAVI RAZLIKU
Sanja Kljajić radi u Republičkom Zavodu za socijalnu zaštitu, vladinoj instituciji, gde koordinira i prikuplja podatke o dečjem radu. Ona takođe nadgleda sve centre za socijalni rad u Srbiji, njih više od 150, koji se bave ne samo dečijim radom, već i pitanjima poput nasilja u porodici. Ovi centri za socijalni rad igraju ključnu ulogu tako što identifikuju decu žrtve i intervenišu u najgorim slučajevima: razgovor sa roditeljima deteta, preduzimanje mera za uklanjanje deteta iz nasilnih situacija ili uključivanje krivičnog gonjenja. Dok Svratišta nevladine organizacije obezbeđuju deci hranu, tuševe i bezbedno mesto za boravak i učenje, centri za socijalni rad pružaju porodicama usluge poput savetovanja i finansijske i pravne podrške. Dva entiteta rade zajedno na suzbijanju dečijeg rada.
„Došlo je do drastične promene u poslednjih nekoliko godina. Postoji novi fokus na dečijem radu.“
Sanja
Sanja je doživela velike pomake u poslednjih nekoliko godina, uključujući:
- Usvojena je Uredba o utvrđivanju opasnog rada za decu 2017. godine (koja je potom revidirana 2019. godine)
- Izdato je uputstvo organizacijama i ustanovama socijalne zaštite za zaštitu dece od dečijeg rada
- Objavljene su smernice za socijalne radnike o tome kako prepoznati i reagovati na slučajeve dečijeg rada
- Sprovedena je prva anketa o dečijem radu kao deo šire ankete o radnoj snazi 2021. godine.
Projekat CLEAR, koji je započeo 2015. godine, bio je jedan od prvih katalizatora promena na nacionalnom nivou. Projekat, koji finansira Ministarstvo rada Sjedinjenih Država, a sprovodi Međunarodna organizacija rada, imao je za cilj da podrži zemlje koje rade na eliminisanju najgorih oblika dečijeg rada u 10 zemalja, uključujući Srbiju. Ta pozitivna saradnja se nastavlja i danas u kontekstu projekta MAP16, kroz mrežu praktičara i donosilaca odluka.
„Ovo su ogromna poboljšanja, veliki koraci“, rekla je ona.
Ona i njene kolege takođe podržavaju implementaciju mape puta za eliminisanje dečijeg rada i edukaciju socijalnih radnika o tome kako da identifikuju i rešavaju različite vrste dečijeg rada. Do sada je 170 stručnjaka u centrima za socijalni rad završilo volontersku obuku o dečjem radu.
„Volim da razgovaram sa ljudima. Takođe volim da pomažem ljudima. Osećam se sjajno kada vidim ljude vesele i nasmejane.”
Marko
SNOVI O SVETLIJOJ BUDUĆNOSTI
Boško danas počinje svoj dan oko 7 ujutru, budi se kod kuće, ali onda ide pravo u Svratište, gde može da se istušira, uči i jede, pre nego što mu posao počne u podne. Boško prodaje kućne aparate u prodavnici elektronike. Njegov posao je da savetuje ljude i pomaže im da pronađu pravi uređaj visoke tehnologije za svoj dom. Iako tamo radi tek tri meseca, ovaj posao vidi kao priliku da izgradi karijeru. Radi do 18 časova i, posle, ili ide kući ili se druži sa prijateljima. Oni rade ono što rade 18-godišnjaci: šetaju, slušaju muziku, gledaju filmove ili samo sednu i razgovaraju u svom omiljenom kafiću. Boško je trenutno brucoš na lokalnom univerzitetu informacionih tehnologija – što mu je omogućio odnos sa Centrom za integraciju mladih. Do sada je shvatio da, pored programiranja, voli i veb dizajn, fotografiju i video montažu – interesovanja koje su rezultat radionica koje je pohađao u Svratištu. Seća se vremena kada je učestvovao na filmskoj radionici i uvideo moguću budućnost za sebe, onu koja nije podrazumevala prodaju bilo čega na uglu ulice.
„Mislim da sam se mnogo promenio kao osoba, a promenila se i moja porodica. Rekao bih da se ceo moj svet promenio. Upoznao sam nove ljude, dobre ljude, koji su mi pomogli da završim školu.”
Boško
Saradnja između vlade i civilnog društva pomaže deci poput Boška da se sklone sa ulice i vrate se u školu, nakon čega sledi dobar posao sa pristojnim radnim vremenom. Projekti kao što su CLEAR i MAP16 pomogli su da se stvori čvršća osnova, da se ova koordinacija i napredak nastave I dalje, i osiguraju da „sledeći Boško“ ne mora da čeka 10 godina na pomoć. Boško bi u budućnosti želeo da postane video snimatelj ili filmski stvaralac.
„Želim sve najbolje onoj deci koja rade na ulici. Ne bi trebalo da budu tamo. Treba im mesto za tuširanje, jelo, učenje, igru. Potrebna im je pomoć da bi imali normalan život.“
Boško
Funding for this story is provided by the United States Department of Labor under cooperative agreement number IL‐30147‐16‐75‐K‐11. One hundred per cent of the total costs of the MAP16 project are financed with federal funds, for a total of USD 22,400,000.
This material does not necessarily reflect the views or policies of the United States Department of Labor, nor does mention of trade names, commercial products, or organizations imply endorsement by the United States Government.